VAŠA PITANJA

Home
O nama
Odeljenja
Lekari Klinike
ORL Katedra
ORLNS vesti
Kontakt
Vaša pitanja
ORL spec. Vojvodine

 

 

 

 

Moja kcerka ima sedam godina i rodjena je sa rascepom mekog nepca. Posle dve neuspele operacije na ORL klinici u Nisu, treca je uspela, a uradjena je na Decjoj klinici u Beogradu.

    U avgustu mesecu ove godine moje dete je imalo jake bolove u uhu, a dijagnoza je bila: upala usnog kanala. Nakon te dve akutne faze situacija se smirila, ali su se bolovi povremeno javljali, 25. 10. uradjena je joj je audiometrija i timpanometrija i nalaz je pokazao na levom uhu odstupanje od 40 decibela, a desno (ono koje je bilo pod upalom) pokazalo je odstupanje koje je islo do 60 decibela, timpanometrija je pokazala da nema refleksa. Nalaz je uradjen u Zavodu za psihofizioloske bolesti i patologiju govora uradjena je ponovo audiometriuja i odstupanje je bilo, prema tom nalazu, dtugacije: levo 20 decibela, a desno do 35 decibela. Lekar dr **(orl specijalista) smatra, bez obzira na nalaz iz Beograda da ugradnja cevcice nije indikovana i da je sekretorni otitis prateca i ocekivana pojava kod palatosiza. U Zavodu nam je savetovano da posetimo orl lekara jer smatraju da je nalaz (2 puta su proveravali) alarmantan i indikovan za cevcicu.

    Vrlo sam zabrinuta i ne znam sta da radim. Molila bih Vas da me posavetujete u vezi sa ovim problemom.

                                    Unapred zahvalna, Mirjana ****

Deca koja imaju rascep nepca po pravilu, u preko 90% slučajeva, imaju hronični (dugovremeni) poremećaj u izjednačavanju pritiska između spoljne sredine i  srednjeg uva usled neodgorajuće funkcije Eustahijeve tube. Eustahijeva tuba je "cev" u vidu trube koja povezuje nosni sprat ždrela i srednje uvo, a njena uloga pravovremenog otvaranja i zatvaranja je uslovljena funkcijom mišića koji su sa njom povezani i pripadaju mekom necu.

Na slici Vam je dat prikaz izjednačavanja pritiska i  izgled otvorene Eustahijeve tube koja je u vezi sa gornjim delom ždrela (trhroat).

U slučaju dugovremenog poremećaja u ventilaciji srednjeg uva dolazi do stvaranja negativnog pritiska u srednjem uhu (prostor u kome vidite tri slušne koščice (čekić, nakovanj i uzengija) što za posledicu ima promenu stanja sluznice koja oblaže srednje uho, ista zadeblja i stvara prvo tečan, a kasnije lepljiv sadržaj (to stanje srednjeg uva se stručno zove Otitis media secretoria /Glue ear/ . Ovakvo stanje srednjeg uva ima za posledicu oštećenje sluha po pravilu lakog stepena, ide bez bola, te može dugo ostati neprepoznato ukoliko se dete ne pregleda od strane ORL specijaliste ili pak roditelji ne primete da dete često zapitkuje, ne odaziva se na sve pozive, ima smetnje u izgovoru pojedinih glasova (neretko ove smetnje primeti logoped ili fonijatar), povremeno se požali na kratkotrajni bol u uvu koji nakon nekoliko munuta spontano prestane,  ili sl..U slučaju rascepa nepca po pravilu je problem oba uva. Ukoliko ovakvo stanje dugo potraje, a Vaša devojčica ima 7 godina !, vremenom se dešavaju i promene na samoj bubnoj opni koja postaje tanje, menja svoj položaj počinje da se uvlači prema unutrašnjosti srednjeg uva. U ovom stadijumu bolesti srednjeg uva stanje sluha ne mora značajnije da odstupa od urednog sluha, ali je zato najvažniji nalaz pregleda uva pod mikroskopom. S obzirom da Vaše dete nisam imala prilike da pregledam mogu Vam samo na ovaj način odgovoriti da stepen oštećenja sluha nije presudan za procenu da li je neophodno otvaranje bubne opne (paracenteza) sa ili bez postavljanja cevčice za ventilaciju već nalaz mikroskopskog pregleda uva. Kod dece sa rascepom nepca po pravilu je potrebna paracenteza sa postavljanjem aeracionih cevčica, vrlo često i ponavljano postavljanje istih.

Savet: OBAVEZAN MIKROSKOPSKI PREGLED UVA OD STRANE OTOLOGA (otorinolaringolog sa posebnom usmerenošću ka hirurgiji i bolestima uva)

Možda je upala kože spoljašnjeg ušnog kanala Vaše devojčice bila srećna okolnost da dete bude i funkcionalno ispitano (tonalna audiometrija i timpanometrija) !

Biću slobodna da se samo na osnovu pročitanog Vašeg pisma (nalaz tonalne audiometrije i timpanometrije!)  pre izjasnim za opciju da je vrlo verovatno potrebno hirurško lečenje srednjeg uva (paracenteza i ventilacione cevčice) Vaše devojčice pri čemu će naravno tu odluku doneti otolog iz Vašeg grada stanovanja (shvatila sam da je u pitnju Niš).

U prilogu su Vam još dve slike, uzdužna -  predstavlja prikaz kako se mikrohirurški otvori bubna opna (paracenteza), izvuče sadržaj iz srednjeg uva i postavi cevčica za ventilaciju, a na drugoj je mikroskopska slika postavljene aeracione cevčice u bubnu opnu.

 

 

  

                                                            Srećno Vašoj devojčici i Vama

                                                            S poštovanjem,

                                                            Doc. dr Ljiljana Vlaški, otorinolaringolog

                                                            Šef odseka za dečju otorinolaringologiju

 

Više godina unazad imam obostrano tinitus. Da li se on može lečiti?

Na pitanje odgovara: Asist. dr Zoran Komazec

Tinitus je stručni izraz za zvučne osećaje (zujanje, šuštanje, pištanje i sl.) koje osoba čuje u odsustvu spoljašnjeg izvora zvuka. On se može registrovati na jednom ili oba uva, a može se imati utisak da dolazi iz glave. Ovi zvuci mogu biti neprekidni, pulsirajući, a jačina im se obično menja tokom dana.

Tinitus je simptom koji se može porediti sa bolom. On predstavlja samo upozoravajući signal koji mi doživljavamo na telesnom i duhovnom nivou, a iza njega se krije oboljenje. Iz tog razloga ne leči se tinitus, kao simptom, nego njegovi uzroci. Tinitus može biti posledica velikog broja oboljenja. Stoga je neophodno  dijagnostikovati osnovnu bolesti koja izaziva ovu neprijatnu tegobu. To može biti banalni čep (cerumen) u spoljašnjem slušnom hodniku, oštećenje sluha izazvano bukom ili lekovima, Menijerova bolest ili druga organska oboljenja uva. Problemi sa vratnom kičmom ili problemi sa zubima i viličnim zglobom mogu, takođe,  biti uzroci nastanka tinitusa ili razlog njegovog pogoršanja. Zujanje u uvu se može kao simptom javiti i kod neuroloških bolesti (multipla skleroza, cerebrovaskularna bolest i dr.), kao i kod dobroćudnog tumora slušnog živca. Ovi tumori,  na sreću su retki, ali se oni moraju isključiti kod svih pacijenata sa jednostranim zujanjem u uvu. Pored navedenih somatskih uzroka polovina osoba koje pate od tinitusa okidačem smatraju buku i stres.

Terapija tinitusa, dakle, zavisi od osnovne bolesti. Kod bolesti vratne kičme pacijent se upućuje fizijatru, a kod problema sa viličnim zglobom – maksilofacijalnom hirurgu ili stomatologu. Ukoliko su u pitanju neurološke bolesti, leči se osnovno neurološko oboljenje.Ako je dokazano oboljenje unutrašnjeg uva, a samo zujanje je akutno i  ne traje duže od tri meseca tada se ono leči lekovima koji podstiču cirkulaciju unutrašnjeg uva. Kod akutnog tinitusa važi princip - što pre, to bolje.

Za tretman hroničnog tinitusa najpre treba pojasniti neke elemente iz fiziologije sluha. Naime, proces slušanja je selektivan. To znači da do slušnih centara u mozgu (mesto gde mi postajemo svesni zvuka) ne dolaze svi zvuci koji se registruju uvom. Neke moždane strukture imaju sposobnost da odvajaju bitne informacije od nebitnih. Tako na primer, nama veoma često ne smetaju zvuci iz domaćinstva poput kucanja sata, rada kućnih aparata ili saobraćajna buka. Sa druge strane majka će se probuditi na komešanje i najtiši plač svoga deteta, iako je intenzitet toga plača slabiji od buke iz neposrednog okruženja (npr. hrkanje supruga) na koji majka ne reaguje.

Zujanje mozak prepoznaje kao alarm, znak preteće opasnosti koja realno ne postoji. Iščekujući „napad“ mozak stalno stoji u pripravnosti i nakon nekog vremena  zujanje prosto postaje fiksirano u moždanim centrima. Tada se terapijom medikamentima više ne može pomoći. U periodu neposredno po nastanku zujanja terapijom lekovima kod jednog broja pacijenata može se pomoći da se stabilizuju slušne ćelije i da one ne proizvode zvuk koji će dopirati do mozga.

Posledice hroničnog tinitusa po pacijente su različite. Kod više od polovne pacijenata  ne javljaju se gotovo nikave smetnje za obavljenje svakodnevnih aktivnosti, ili su one podnošljive. To su pacijenti koji imaju tzv. kompenzovani tinitus. Na žalost kod nekih pacijenata zujanje može imati karakter bolesti,  kada dovodi do teških opterećenja u svakodnevnom životu, i kada iz njega proističu i druge tegobe (nesanica, zamor, gubitak koncentracije i sl.) što u bitnoj meri umanjuje sposobnost obavljanja svakodnevnih zadataka. Tinitus kod ovih pacijenata dovodi do buke u duši.

Ali i tu se može i mora nešto preduzeti, jer tinitus se upravo pojačava progrešnim informacijama, rezignacijom i strahom. Savremeni koncept lečenja hroničnog tintitusa zove se tinitus retrening terapija (TRT), a zasnovan je na opisanoj selektivnosti moždanih centara. Osnovni princip ove terapije je eliminisanje slušne pažnje na postojeći tinitus, slično eliminaciji zvukova iz okruženja. Između ostalog ovo se postiže ozvučavanjem okruženja belim šumom ili muzikom koja treba da bude glasna toliko da se i preko nje, kada se osoba koncentiše, čuje sopstveno zujanje. Prijatna muzika u okruženju će olakšati pacijentima tegobe, a nakon nekoliko meseci može dovesti do potiskivanja tinitusa u zonu nesvesnog. Na taj način pacijent postaje kompenzovan. Na žalost, stres kome smo često izloženi može da dovede do sloma ovih kompenzacionih mehanizama i da se tinitus ponovo dekompenzuje. U ovoj terapiji veoma je bitno da se nakon sprovedene dijagnostike objasni pacijentu da ne postoje ozbiljni zdravstveni problemi zbog kojih bi trebao biti uplašen, a ponekad je potrebna i podrška psihijatra – psihoterapeuta.

I na kraju nekoliko saveta:

Smanjite u akutnoj fazi svaki stres. Ostati na bolovanju tokom jedne do dve sedmice je od velike pomoći.

Prekinite konzumaciju nikotina, kofeina i alkohola.

Izbegavajte buku i glasnu muziku, ili se zaštitite štitnicima za uši.

Preispitajte sa svojim lekarom i apotekarom da li lekovi koje uzimate deluju na oštećenje sluha.

Potrudite se da imate pozitivna mišljenja.

Telesne vežbe mogu Vam činiti dobro.

Nemojte se povlačiti. Podstičite porodične i prijateljske veze. Otvorite svoje uši.

Ukoliko slabije čujete razmislite o skorom nošenju slušnih aparata, oni Vam mogu biti od pomoći.

Opširnije informacije o ovom problemu na srpskom jeziku možete dobiti na web stranicama nemačke tinitus lige (DTL) http://www.tinnitus-liga.de/yu.htm.

 

 

Moj šestogodišnji sin već neko vreme slabije čuje. Specijalista za uvo, grlo i nos je dijagnostikovao sekretorni otitis. Kako se ova bolest leči i da li ostavlja trajnu nagluvost?

 

Na pitanje odgovara: Asist. dr Zoran Komazec

 

Da bismo razumeli problem sekretornog otitisa, moramo se osvrnuti na nekoliko detalja iz anatomije uva.

Uvo se deli na tri dela. Spoljašnje uvo sačinjavaju ušna školjka, spoljašnji slušni hodnik i spoljna površina bubne opne. Srednje uvo je vazduhom ispunjen sistem, i u njemu se između ostalog nalaze slušne koščice. Unutrašnje uvo se sastoji od kohleje (puža) i sistema polukružnih kanalića kojima održavamo ravnotežu.

 

Spoljašnje uvo                                   Srednje uvo                Unutrašnje uvo

Slika 1. Delovi uva.

 

Srednje uvo preko Eustahijeve tube komunicira sa nosnim spratom ždrela. Eustahijeva tuba je uska, sluznicom obložena cev koja je u stanju mirovanja zatvorena. Međutim, prilikom žvakanja, gutanja, zevanja, ona se otvara i pri tome dolazi do izjednačavanja pritisaka u srednjem uvu i nosnom spratu ždrela. Dakle, očuvana funkcija Eustahijeve tube omogućava da u srednje uvo stalno pristiže novi vazduh, i da je pritisak u njemu uvek jednak atmosferskom. Pod tim fiziološkim uslovima najbolje se prenosi zvučna energija, što je i osnovna uloga srednjeg uva.

 

Slika 2. Uredan nalaz bubne opne (srednje uvo ispunjeno vazduhom)

 

Svako od nas bio je u situaciji da ima osećaj zaglušenog uva. Obično se to dešava ukoliko nam je iz bilo kog razloga zapušen nos ili smo izloženi promeni atmosferskog pritiska. U suštini  radi se o onemogućenom ili otežanom otvaranju Eustahijeve tube, pa se vazduh koji ispunjava srednje uvo polako resorbuje, a novi vazduh ne pristiže. Pri tome u srednjem uvu nastaje potpritisak, a osnovni simptom ovog stanja je zaglušeno uvo.

Ukoliko ovo stanje potraje dolaziće do nakupljanja sekreta u srednjem uvu, i lanac slušnih koščica biće delimično «blokiran», a samim tim će se teže prenositi zvuci do unutrašnjeg uva. Iz ovog razloga nastaje nagluvost, praćena osećajem punoće u uvu, a ponekad i bolom. Ovo stanje ima više naziva, a najčešći je – sekretotni otitis.

 

Slika 3. Nalaz bubne opne kod sekretornog otitisa. Iza bubne opne provide se mehurići vazduha i sekret koji ispunjava srednje uvo.

 

Ovo oboljenje najćešće se javlja kod dece uzrasta do 8 godina. Povećan «treći krajnik», česte infekcije nosa i alergije gornjih disajnih puteva najčešći su uzroci blokiranja Eustahijeve tube i nastajanja sekterotnog otitisa.

Lečenje sekretornog otitisa je u početku uvek konzervativno. U terapiju se uključuju kapi ili sprej za nos (koje ne treba upotrebljavati duže od 7 dana), lekovi za «razvodnjavanje sekreta» (mukolitici), a ukoliko u nosu nema sekreta i dete sarađuje izvodi se policerovanje. Policerovanje je produvavanje Eustahijeve tube preko nosa. Cilj ove terapije je ubacivanje vazduha u srednje uvo, i otvaranje Eustahijeve tube kroz koju izlazi sekret nakupljen u srednjem uvu. Kako se pri izvođenju policerovanja izgovara reč čokolada, ova metoda je poznatija pod tim slatkim imenom. Kod starije dece i odraslih preporučuje se da se nekoliko puta u toku dana ubaci vazduh u srednje uvo, tako što će se zatvoriti nosnice i usta, a potom jako dunuti. Takođe se preporučuje duvanje balona i žvakanje žvakaćih guma. Kod dece sa dokazanom alergijom leči se i osnovna bolest.

Tek ukoliko se nakon 3 do 6 sedmica ne dobije zadovoljavajući rezultat dolazi u obzir hirurško lečenje. Ono podrazumeva pravljenje malog reza na bubnoj opni (paracenteza) pri čemu se izvlači sekret iz srednjeg uva. Rez na bubnoj opni zarasta za nekoliko dana, najčešće bez ožiljka. Ukoliko se naiđe na jako gust sekret ili se bolest i nakon paracenteze ponovo javi tada u obzir dolazi postavljanje aeracione cevčice. Ova cevčica postavlja se kroz rez na bubnoj opni i omogućava komunikaciju srednjeg uva sa spoljašnjim. Na ovaj način dolazi do konstantnog izbacivanja sekreta i ulaska vazduha u srednje uvo. Ukoliko se dokaže veliki «treći krajnik» on se istovremeno odstranjuje.

Rezultati hirurškog lečenja su očigledni, jer dete neposredno nakon operacije dobro čuje.

Aeraciona cevčica treba da ostane na svom mestu najmanje 6 meseci. Za vreme nošenja cevčice detetu su dozvoljene sve aktivnosti osim ronjenja.

Kod jednog broja dece postoji potreba da se cevčica postavlja i dva ili više puta, a radi sprečavanja nastanka hronične upale uva i trajne nagluvosti.

 

Slika 4. Postavljena aeraciona cevčica.

 

Dakle, sekretorni otitis je česta bolest u dečijem uzrastu koja se, ukoliko se pravovremeno započne sa lečenjem, uspešno leči i u najvećem procentu ne ostavlja trajne posledice.

 

Lekarska komora

Srbije

Klinicki Centar

Vojvodine

 

 

 

CENTAR  ZA

 KOHLEARNU IMPLANTACIJU